Verujem ti sve

 

   Tamo negde 1984 čini mi se,  bio sam treći razred gimnazije, na razrednu žurku, ne sećam se baš šta je bio povod, moja dobra drugarica Biljana Pejanović donela je kasetu, sasvim crnu, sa belim setnim likom Josipe Lisac."Dnevnik jedne ljubavi". Naravno da sam znao ko je ona. Samo što sam čuo njene poznije albume, ali nikad ovaj prvi, konceptualni, o ljubavi i kraju ljubavi. Elem, tom prilikom najviše  me zaintrigirala pesma "Srela sam se s njim". Kaseta je pripadala njenom bratu, i svoj prvi odlazak u Beograd iskoristio sam da kupum LP. Najlepše što se moglo čuti - njen predivni glas i muziciranje najboljih muzičara tadašnje Jugoslavije u neverovatnim pesmama njene najveće životne ljubavi Karla Metikoša, koga nikad nije prežalila. Rado bih ovde postavio imena tih muzičara, ali bi to učinilo tekst previše stručnim, a ja želim da bude emotivan. Ipak, kuriozitet je bio unutrašnji omot albuma gde prva slova svake pesme daju reči -JOSIPI LISAC. To je bila posveta njenog muža Karla njoj. Postaviću ovde, jer želim da naročito vi mladji vidite kako je to izgledalo, kad čovek voli ženu...

    Slušao sam ploču do besvesti, sa njom se budio i uz nju tonuo u san. Potrošio sam na nju bar dve gramofonske igle. Tu nije bilo hitova, sve pesme su bile hitovi, sve su bile savršene, kako samo čovek može da napravi za voljenu ženu. Ipak, vremenom se izdvojila "Verujem ti sve".Prelepa balada sa završetkom koji glasi "Tada mili moj, verujem ti sve, verujem ti sve, verujem ti sve..." U reči tada, Josipa je otpevala svu ljubav, svu želju, svu strast prema čoveku koga voli. Te suze i tu sreću u jednoj reči malo ko je u popularnoj muzici kasnije ponovio.

    Dve-tri godine kasnije, jedne noći zapio sam se sa svojim godinu dana mlađim bratom Gigom. Na gramofonu se okretala ploča Dnevnik jedne ljubavi. Počinjala je pesma "Verujem ti sve". 

  "Ej mali, ajde slušaj, gde je vrhunac pesme?" Onako polupijan je ćutao i slušao. Kad je na kraju otpevala "Tada..." viknuo je "Ovde!"

    Gige više nema. Već punih dvadeset godina. A ja, kad god čujem "Verujem ti sve", ne znam kakva s mi osećanja. Samo znam da me boli, svaki put, sve više.

   

Prokleto sam

PESME KOJE BOLE – PROKLETO SAM

   Bili smo zajedno skoro tri godine. Godinu je bila starija od mene. Otišla je na fakultet, ja ostao kao maturant lozničke gimnazije kući. Neko vreme je funkcionisalo. Stanovala je sa drugaricom, tako da sam mogao da odlazim kod nje.  

   Onda sam osetio da više nije isto. Da se hladi. Da sve redje dolazi. Da me sve redje poziva.  

   Jedno prolećno aprilsko veče svratio mi je drug sa devojkom. Dok je ona gledala tv, nas dvojica smo ubili flašu lozovače. Rekao mi je ono što sam i sam naslućivao. Ona ima drugog. Stariji je 5-6 godona. Dolazi kod nje Spava s njim. Iako sam naslućivao, zabolelo je. O kako je zabolelo. Fizički. Psihički. Emotivno.  

   Sutradan sam je video. Ostavila me je. Kraj.

   Podneo sam vrlo teško. Valjda je uvek tako prvi put. Pozlilo mi je. Plakao sam. Samo crninu nisam nosio, sve drugo mi je bilo kao da mi je umro neko najdraži. Devojke iz razreda su se tako i odnosile prema meni.  

Jednog dana sam svratio u Robnu Kuću, i na odeljenju sa gramofonskim pločama video Osmi nervni slom. Novi album Riblje Čorbe. Kupio sam ga odmah, naravno, uz Čorbu sam odrastao. Pustio sam ga čim sam ušao u svoju sobu. Svideo mi se, onako na prvu, pesme su bile dobre, ceo album. A onda, poslednja na B strani, poslednja na celom albumu, prošaputala je Prokleto sam onim divnim uvodom iz e-molla, i krenuo je Borin glas

Neću da idem u bioskop

jer nema nikog da ide samnom

Ljudi se ljube, grickaju semenke

ćute, bulje u platno uglavnom.

Ne smem da izadjem na ulicu

Moja situacija grozna je

Ni napred ni nazad, ni levo ni desno

Mene, mene niko ne poznaje.

Nisam mogao da verujem. Pevao je o meni. Napravio je pesmu o meni. A onda je počeo da razvija krik

Ko bi mogao da pretpostavi

Da će da me ostavi

I urlik

A ja, prokleto sam

očajno sam

sasvim sam

sasvim sam

sasvim sam

sam

Pokupio je svaku trunčicu moje tuge i stavio je u pesmu.

Vrata su dobro zaključana

izmedju četiri zida sakriven

sedim i čekam da me pozove

telefon ćuti kaozaliven

Ja nosim samo samoću i tugu

Ko zna šta ona sad oseća

Ne smem da uključim radio

Muzika na nju me podseća

Ko bi mogao da pretpostavi...

Svaka reč je govorila o meni, ali svaka, Boro kako si znao? I onda strašan Džindžerov solo i ono

Ko bi mogao da pogodi

Šta će da se dogodi

A ja, prokleto sam...

   Slušao sam je, satima, danima, nedeljama. Ne ploču, samo tu pesmu. Strašno je bolelo, kao da mi se iz grudi sve otkida. Slušao sam i plakao, tiho , nečujno, suze su tekle kao da ne mogu da presahnu.  

A onda je polako počelo da prolazi. U stvari, ne da prolazi.Da malo manje boli. Da može da se podnese. Počeo sam da izlazim medju ljude. Ali i danas, 25 godina kasnije, kad god je čujem, boli. Jako.